SPECIFIČNOSTI KORUPTIVNOG PRAVOSUĐA U MALIM SREDINAMA

Sagledavanje problema u pravosuđu u Republici Srbiji veoma često se vrši iz perspektive stanja u sudovima u Beogradu. Beograd jeste najveći i po mnogo čemu jedinstven centar u zemlji i ta posebnost ima svoje specifične posledice u pogledu pravosuđa. Slika beogradskog pravosuđa, kao i u drugim oblastima života, nije slika Srbije.

Ne treba previše analize da bi se došlo do ocene da je stanje u pravosuđu veoma loše i da se pogoršava iz godine u godinu, iz reforme u reformu.

Beogradsko pravosuđe, koje je najčešće predmet posmatranja, deo je sredine koja, za razliku od ostalih područja u zemlji, pokazuje neki nivo vitalnosti i otpornosti. U Beogradu se još uvek može prepoznati nivo profesionalne kompetencije i moralnog integriteta kod ne tako malog broja ljudi koji učestvuju u pravosudnom životu. Grad je veliki, ljudi je mnogo, sudovi imaju više desetina sudija, tako da, iako institucionalni okvir guši struku u profesionalnom i moralnom smislu, tragovi zdravog pravosuđa daju se prepoznati u individualnim, ali ne tako retkim slučajevima. To se može objasniti na više načina. Možda je ovde dovoljno reći da veliki grad nudi više slobode i mogućnosti izbora u svakom smislu, te da sistem ne prepoznaje ili ne stiže da u svom pogubnom hodu uguši ljude koji svoj posao rade profesionalno i u skladu sa zakonom.

“To može kod vas u Beogradu”

Beograd, međutim, nije Srbija. Ovde ćemo ukratko pokušati da opišemo stanje u srpskom pravosuđu u unutrašnjosti Srbije iz perspektive advokata, punomoćnika ili branioca, angažovanog da zastupa pred nekim od sudova u malim srpskim gradovima.

Pravosuđe u Beogradu i u unutrašnjosti razlikuje se na mnogo načina. Parnični sudija u beogradskim osnovnim sudovima svaki dan ima na rasporedu veliki broj ročišta, nekad i dvadeset i više. U osnovnim sudovima u istočnoj  Srbiji sudije imaju prosečno dva ili tri ročišta dnevno. Iako sude po istim procesnim zakonima, u istočnoj Srbiji ili u Vojvodini, uvek će vas po okončanju iskaza svedoka pitati za vaš stav o svedočenju, da li prigovarate iskazu. Pred sudovima u unutrašnjosti nikada neće propustiti priliku da vas podsete da “to može kod vas u Beogradu” kada odbiju neki procesni predlog ili intervenciju u toku postupka.

Mnogo važniji od pomenutog je ambijent u kome se deli pravda. Mali grad u unutrašnjosti često ima deset do petnaest hiljada stanovnika, od toga je jedna trećina u inostranstvu, druga trećina su zaposleni u ustanovama na budžetu, dok preostali ljudi žive ispod granice siromaštva i svakog pristojnog života. To su mesta bez privrede, bez perspektive, bez mlađih ljudi, ali sa osnovnim sudom.

U sudu nekoliko sudija, u gradu nešto više advokata, uglavnom bivših sudija. Sudije poznaju svaku stranku lično — znaju gde živi, šta radi, kakvog je materijalnog stanja. Sudije za problem koji je dospeo pred sud znaju od vremena kada je nastao. Svi su međusobno povezani — ili su rođaci, ili kumovi, ili su zajedno išli u školu. Mreža poznanstava i prijateljstava dodatno je obogaćena učešćem advokata koji su bivše sudije. Čvrsto povezana mreža poznanstava, usluga, protivusluga, u državi gde se decenijama sistematski prezire značaj institucija i zakonitosti, stvara, u malom gradu, ambijent gde  svaki pokušaj da se dođe pravde biva unapred osuđen na neuspeh.

Stranka koja nije deo tog ambijenta, sa zastupnikom koji dođe iz drugog grada, nailazi na neprobojni zid, gde pravno umeće ili zakonsko pokriće neće uticati na ishod spora.

Nekoliko primera

Slučaj prvi: stranka koja je u inostranstvu ne može da primi poziv u izvršnom postupku. To da je u inostranstvu zna i suprotna strana, zna i sudija. Pokušava se dostava na kućnu adresu koja je, naravno, neuspešna. Posle provere u registru stanovništva, ponovo se vrši dostava na istu adresu, jer niko od ljudi koji su u inostranstvu ne vrši odjavu sa svoje adrese u zemlji. Postoji čak beleška policije da se dužnik nalazi u inostranstvu, ali registar prebivališta kaže drugačije i to je sudu dovoljno. Nakon nove neuspešne dostave na oglasnoj tabli suda oglašava se prodaja nepokretnosti radi namirenja duga. Rešenje postaje pravosnažno jer dužnik, više godina u inostranstvu, nema prestavu da postupak postoji i da je mu je imetak ugrožen. Postupak naravno ide svojim tokom, iako svi, uključujući i predsednika suda, koji je ujedno i izvršni sudija, znaju da dužnik ne zna da mu se kuća prodaje. Tek kada uz promptnu asistenciju policije bravari nasilno otvaraju objekat da bi veštaci procenili vrednost pred prodaju, dužnik saznaje šta se dešava.

Postupak naravno ide svojim tokom, iako svi, uključujući i predsednika suda, koji je ujedno i izvršni sudija, znaju da dužnik ne zna da mu se kuća prodaje.

“Dužnik” nema koga da angažuje u gradu, niko ne želi da se angažuje u predmetu, on pretpostavlja zato što svi znaju da se iza prodaje nalaze povezani moćni lokalni ljudi. Stranka nema kuda, angažuje punomoćnika iz Beograda koji piše predloge, podneske, molbe, pritužbe, pokazuje priznanice da je dug isplaćen. Sve što mu se odgovara jeste da zakon predviđa protivizršenje, pa može svoju sreću da okuša naknadno.

Nema žalbe, nema drugog stepena, nema kome da se podnese pritužba. Nema medija koji su zainteresovani za priču, nema javnosti koja bi se “uznemirila”, nema rođaka i prijatelja, jer je “dužnik” veoma dugo u inostranstvu i  veze sa rodnim krajem su izbledele. Kuća je naravno prodata, cena je bagatelna, troškovi suda, veštaka, bravara, izvršitelja uz “glavni dug” nadmašuju prodajnu cenu, tako da je sve spremno za novi krug “namirenja” ukoliko je neka imovina preostala.

Slučaj drugi: stranka je u dugogodišnjem sporu sa komšijom oko zemljista. Čovek koji je u mali grad došao iz druge sredine i komšija, lokalni preduzetnik, jedan od jačih u gradu. Njegov zastupnik — bivši sudija, zastupnikov rođak — predsednik opštine. Vode se tri krivična postupka, u svim krivčnim postupcima okrivljeni je čovek iz druge sredine, okrivljen je za uvredu. Svedoci kojima sud veruje su supruga preduzetnika, njegova deca i njegovi radnici. Svedoci kojima sud ne veruje su supruga okrivljenog i komišije okrivljenog.

Sve presude u rekordnom roku potvrđuje viši sud iz obližnjeg, takođe malog, grada.

Okrivljeni je osuđen za uvredu, nakon toga usledili su postupci za naknadu nematerijalne štete — duševnih bolova komšije preduzetnika. Dosuđena je naknada štete u visini koja se pred beogradskim sudovima dosuđuje za teške telesne povrede. Sve presude u rekordnom roku potvrđuje viši sud iz obližnjeg, takođe malog, grada. Okrivljeni angažuje punomoćnika iz Beograda jer niko ne želi da zastupa okrivljenog, okrivljni tvrdi da je to zbog preduzetnika i njegovog zastupnika. Nijedan argument, ni jedan predlog, ni jedan žalbeni razlog, pa čak ni u pogledu visine dosuđene nematerijalne štete, se ne prihvata.  Okrivljeni, čovek iz druge sredine, nedugo nakog okončanja ovih postupaka odlazi iz zemlje.

Sličnih primera ima mnogo, ne vredi ih dalje pominjati. U malim sredinama nema izbora ni za koga.  Lokalni moćnici su efikasniji nego u velikom gradu. Nema medija, nema javnosti, nema drugog posla kome može da se posveti neko ko iskaže nelojalnost prema lokalnom moćniku. Lokalna moć u malom gradu u Srbiji nije vezana za političku stranku koja dominira državom. Lokalna moć je starija, jača i prilagodljivija.

Predlog rešenja

Šta je rešenje u kontekstu ovog fenomena? To bi svakako trebalo da bude predmet ozbiljne rasprave. Za ovu priliku pomenućemo neke ideje.

Nama se čini da ukrupnjavanje pravosudnog sistema može imati više pozitivnih efekata od problema koje bi to verovatno proizvelo. Sudovi koji bi bili izmaknuti iz lokalne sredine, gde bi toksični lokalni uticaj bio manje verovatan, možda bi popravili situaciju. Sudovi koji imaju više sudija uvećali bi šansu stranke da zaista do suđenja dođe.

Takođe, žalbeni postupak bi trebalo objediniti na nivou države. Bar dva razloga to opravdavaju: ujednačavanje sudske prakse i jačanje šanse da se odlučivanje o predmetu izmakne iz koruptivne mreže kojom je okovano pravosuđe u malim sredinama.

Jedan apelacioni sud sa više odeljenja u većim gradovima, gde bi predmeti bili raspoređivani bez obzira na teritoriju sa koje dolaze, obezbedio bi ujednačavanje sudske prakse i umanjio efekte sredine i lokalne moći koja kontaminira svaku nadu da slab i nezaštićen može do pravde u malom gradu u unutrašnjosti Srbije.

Advokat Vladimir Petrović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *