JOŠ JEDNOM O TOME ZAŠTO PARTIJE NE VALJAJU I KAKO SMO NEMOĆNI DA TO PROMENIMO

Vrlo često se dešava da se nezadovoljstvo stanjem demokratije iskazuje kritikom političkih partija, te očekivanjem da će one nestati (izumreti) ili se promeniti. Ipak, deluje da im sasvim dobro ide. Štaviše, deluje da su neke uspostavljene prakse u 19. veku (ko je rekao oligarhija?) i danas žive i zdrave. Zapravo, čini se da su se i partije navikle na ciklično javljanje kritika na njihov račun – de-ideologizacija, personalizacija, otuđenje od građana… su opšta mesta kritike makar od šezdesetih godina prošlog veka.

Srbija se posle 15-ak godina kakve-takve tranzicije ka demokratskim modelima upravljanja ponovo našla na ivici autoritarne provalije (realno, već smo u nju upali ali možda nam se otvori padobran). Ovakav negativni scenario jeste iznenađenje, naročito nakon što smo uspeli da u prelomnim izbornim ciklusima 2007/2008. napravimo razuman i manje loš izbor i da nastavimo da se gegamo ka zamišljenom cilju. Ipak, nakon što je Srpska napredna stranka zauzela vodeće mesto, a zatim i usisala u sebe skoro sve institucije poretka (koji ionako nije bio previše utemeljen), razvoj sutuacije je počeo da nas podseća na propuštene šanse i prilike.

O razlozima neuspeha se može govoriti iz mnogo perspektiva. Ipak, kako su bez ikakve dileme političke partije najsnažniji politički akter, jasno je da se u analizi njihovog položaja i uloge nalazi značajan deo odgovora. I odgovornosti. I ova odgovornost je dvojaka – sa jedne strane tiče se načina na koje su stranke izgradile politički sistem, a sa druge kako su izgradile sebe. Ova dualnosti je proizvod dvostrukog karaktera stranaka – sa jedne strane one su akteri procesa političkog takmičenja i odlučivanja, dok su sa druge one jedini akteri koji mogu da dizajniraju pravila igre.

U odnosu na sam politički sistem, jasno je da partije nisu imale posebnu želju da sa nekim dele društvenu i političku moć. Iako se u odnosu na pitanje stvaranja checks and balances može videti jasna razlika u intenzitetu dozvoljenog nadzora i opozicije između današnje i nekadašnjih vlada, očigledno je da ombudsmani ili regulatorne/kontrolne agencije i tela nikada nisu bile posebno omiljene kod izvršne vlasti. Čak ni takvi mehanizami, često kritikovani zbog neoliberalnog i depolitizujećeg efekta, koji tek umereno ograničavaju politički mejnstrim nisu bili prihvatljivi za stranke u Srbiji. O stvaranju bazičnih mehanizama kontrole i nadzora poput nezavisnijeg sudstva ili iole pluralne medijske sfere je takođe teško govoriti.

Štaviše, partije su formalnim i neformalnim pravilima postavile brojne prepreke kojima kartelizuju partijski sistem i zatvaraju politički tržište, favorizujući već etablirane stranke. Zapravo, načinom finansiranja stranaka i kampanja, radom institucija i medija stranke otežavaju pojavu novih partija i smanjuju sebi konkurenciju. Ova praksa rezultira pojavom novih radikalnih stranaka koje su antipartijske, populističke, drugačije i provokativne, a sve u cilju preskakanja prepreka kartelizacije i privlačenja pažnje javnosti…. Ove nove stranke koje slave nove metode politike, svoju različitost i nikatnost, često nisu u stanju da se snađu u institucijama i njihovim praksama, niti da održe stabilnu podršku birača u dužem periodu. Ipak, dovoljno je da svaki deseti birač glasa za nepostojećeg kandidata na predsedničkim izborima da shvatimo da građani žude za alternativama.

Sa druge strane, partije pasivno blokiraju učešće građana i civilnog društva u svim važnijim procesima. Javna slušanja i rasprave su retkost, a kad se dešavaju na njima najčešće učestvuju kooperativni predstavnici građana. Ni to čak nije dovoljno, pa se ni takav proces ne izvodi do kraja, ostavljajući kooperativno civilno društvo bez odgovora ili mogućnosti da bar malo utiče. Sve ovo ima svoju cenu onda kada bauk autoritarnosti zakuca na vrata i kada se od tih istih građana očekuje da brane institucije sistema koje im nisu (dovoljno) služile, koje ih nisu makar saslušale i utešno potapšale po ramenu.

Način na koji partije učutkuju aktere oko sebe je identičan načinu na koji lideri partiju ućutkuju sve unutar partija. Naravno, ne treba neutemeljeno i previše optimistično širiti ideale o partijama koje su demokratski ustrojene, participativne, podstiču frakcije i izdvojena mišljenja… ali partije koje imaju kakvu takvu unutrašnju strukturu, dinamiku, takmičenje i pluralizam nisu baš tako udaljene od realnosti. Odgovor na pitanje zbog čega su partije u Srbiji takve kakve jesu je dosta komplikovan, ali možemo tvrditi da je deo u razloga leži u periodu kada su partije stvarane i u autoritarnim, centralističkim i liderskim manirima koji su tada ukorenjeni. Takođe, ni izborni sistem ne podstiče unutarstranačku borbu (jer nezadovljni uvek mogu da promene partiju ili da osnuju novu), niti postoji pritisak javnosti da se stranke demokratiziju. Za razliku od stabilnih demokratije u kojima postoji interesna veza između partija i civilnog društva (iako uticaj te veze jeste nešto manji), zbog dominacije velikih identitetnih pitanja o Kosovu i Evropi ove veze kod nas nikada nisu izgrađene, niti su ekonomska pitanja zauzela važno mesto na agendi. Ovde bi možda valjalo i napomenuti opasnost od generalizacije jer postoje i značajne razlike između stranaka, ali su sličnosti ipak mnogo snažnije i izraženije kada stranke posmatramo dugoročno, tj. na nivou tendencija.

Način na koji su stranke organizovane iznutra ne ostaje samo interno stranačko pitanje. Naprotiv, ove prakse se prelivaju u institucije i oblikuju njihov način rada, uz istovremeno onemogućavanje da institucije ispune svoje pune kapacitete. Površan pogled na srpski parlament nam kaže da bi rad ove institucije bio mnogo bolji kada bi stega partijske discipline bila bar za trunku slabija i kada poslanici ne bi zaista bili „dobro dresirane životinje za glasanje“, kako ih je pre sto godina nazveo Veber. Ili kada bi ministri razumeli da kritički nastrojena pitanje iz njihove stranke mogu da unaprede rad, stvare sliku/privid brige za građane i njihove probleme i povećaju izborne šanse. Ovako, repreticija naučenih, pohvale liderima i banalizovana debata ubijaju volju i želju među najzagriženijim pratiocima parlamentarne prakse.

Ima i gore od do sada navedenog– sve ovo razmatranje ne sme da vodi pogrešnom zaključku da postoji alternativni model političkog organizovanja koji bi zamenio partije. Zapravo, nema države na svetu koja je mejnstrim politiku popunila nečim drugim. Takođe, način vođenja i razumevanja politika kod nas naginje partijskom i liderskom talmičenju. To ne znači da ne treba tragati za načinima da popravimo postojeće partije, da osnažimo alternativne korektivne elemente participacije i da bar malo pomerimo klatno. To, na primer, znači da nekakvu šansu za uspeh imaju akteri koje kritički razmatraju postojeće stranke i njihovu praksu, ali ne odbacuju način njihovog rada u potpunosti. Korišćenje termina pokret ili izbegavanje stranke kao etikete govori u prilog svesti o tome. Ipak, nije dovoljno da se nazovemo pokretom ili inicijativom, ako se i dalje ponašamo kao klasična politička partija.

Slična argumentacija se može koristiti u vezi demokratije kao poretka – uprkos brojnim problemima, poželjna rešenja ne bi trebalo tražiti izvan praksi koje postoje u starim demokratijama. U tom razmatranju ne treba polaziti od trenutne situacije jer je skoro nemoguće dizajnirati institucije koje će sprečiti ovako očigledno kršenje principa demokratije, pravnih normi i nepisanih pravila. Ipak, ukoliko postavimo efikasniji sistem biće teže da se ovakva kriza demokratije ponovi u bliskoj budućnosti.

Tekst je nastao u okviru projekta pod nazivom Otuđene ili „otete “institucije u Srbiji koji realizuje Institut za Filozofiju društvenu teoriju i CELAP, uz podršku Fonda za otvoreno društvo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *