JAVNI ILI PRIVATNI INTERES U MEDIJSKOJ SFERI

Teška strana reč domaće medijske sfere je javni interes. Kako ga zaštiti? Kako ga finansirati? Kome poveriti da se o njemu brine? Kako znati da je ostvaren? Kako među različitim interesima prepoznati javni? Sve su ovo pitanja na koja medijska politika i zakonodavstvo pokušavaju da daju odgovore, u kakofoniji glasova i pod pritiskom različitih privatnika koji bi da se zaogrnu javnim interesom a potom netragom nestanu kao i javne pare kojima se finansira baš ovaj od svih interesa. Mnogo je načina da se odgovori na postavljena pitanja i raznolikost rešenja po celoj Evropi pokazuje da ona zavise od istorije, kulture, politike i ekonomije. Neka od njih su se našla u našem medijskom sistemu i iako su tamo negde jako dobro funkcionisala, kod nas ne rade kako treba. Uzećemo dva takva primera, mada ih je mnogo više, počevši od rada javnih medijskih servisa pa do odnosa vlasti prema novinarima koji u ime javnosti postavljaju neka pitanja.

Rijaliti u javnom interesu

Regulativom je ograničen broj televizijskih stanica koje imaju nacionalno pokrivanje. Pored ekonomske snage tržišta, glavni argument u prilog ograničavanja broja nacionalnih emitera je tehničke prirode. Frekvencija su ograničeni resurs (mada danas kad je TV signal digitalizovan, taj argument više ne stoji) i država ih raspodeljuje po propisanim uslovima, na osnovu javnog konkursa i gledajući programske elaborate. Ovi dokumenti treba da pokažu da će program biti raznovrstan, odnosno da jednom kada im se omogući pristup nacionalnom auditorijumu – pa time postanu i atraktivni za oglašivače – mediji neće zanemariti one programe koji su manje popularni ali važni za društvo – informativni, naučno-obrazovni, kulturno-umetnički, dokumentarni, dečiji…  Pošto računaju da je program nacionalnih TV emitera toliko dobar i adekvatan da zadovolji javni interes, domaći regulatori široko su interpretirali pravilo “obaveznog prenosa” (must carry) i naložili svim kablovskim distributerima da moraju da prenose programe TV stanica kojima su date frekvencije za celu teritoriju. I ne što moraju da prenose, nego da još za to moraju i da plate.

Kako se dalje razvija situacija. REM je dozvole za emitovanje na teritoriji cele zemlje dao televizijama TV Pink, TV B92 (kasnije je ime promenjeno u 02), TV Happy/Košava (Happy je prvobitno bila televizija sa dečijim programom, ali kasnije je programska koncepcija napuštena i TV Košava je stopljena sa TV Happy), TV Prva i TV Avala (koja je prestala da postoji, a peta komercijalna TV frekvencija još nije raspodeljena). U godišnjim izveštajima koji su dostupni na veb-sajtu REM-a vidi se koliko je raznovrstan bio program ovih televizija. Kulturno-umetničkog programa skoro da nema, naučno-obrazovni program se meri na drugoj decimali. Uz izuzetak TV 02 isto je i sa dečijim programom. Najviše ima zabavnog programa, i to ne bilo kog već – rijaliti programa.

To regulator zna, a da je uočio da nešto ne štima pokazuje i to što je 2017. godine uradio posebnu analizu. Rezultati pokazuju da je u periodu 2015-2017. godine, oko polovine celokupnog vremena na TV Happy bilo dato rijaliti programima, a na TV Pink oni su činili oko četvrtinu programa. Farma 6 i Farma 7 zauzimale su ogroman udeo programa, pa REM beleži i dan kada je Farma emitovana tokom 14 sati (17 sati sa reklamama). Na TV Happy jedno vreme su se Parovi i Hotel Maldivi prikazivali istovremeno, dnevno po 14 sati. Dodajmo da i ovo nisu jedini rijaliti programi, ali bez sumnje su najpopularniji.

Odgovor REM-a je bio mlak. U ovom periodu iz kog su podaci, TV Pink je dobio dve opomene i jedno upozorenje. TV Happy je dobila šest upozorenja, a samo jednom (2015. godine) doneta je mera zabrane emitovanja programa na 24 sata. Sve mere izrečene su zbog kršenja nekih od odredbi medijskih zakona i pravilnika REM-a, kao što su zaštita maloletnika, poštovanje dostojanstva ličnosti i sl. Ni jedna nije izrečena zbog ukupnog udela rijaliti programa, niti se REM time ikad bavio. Navedene televizije su višestruki povratnici, i u prkos merama regulatora i dalje sve rade po ustaljenom obrascu. Zašto i ne bi, kada su  opomene i upozorenja samo mere posramljivanja, televizije moraju da ih objave i to je to. Tek privremena mera zabrane emitovanja ima neko dejstvo jer televizije zbog njih izgube novac – gledaoce i oglašivače.

REM je doneo niz preporuka o rijaliti programima, ali ona da se ovaj program emituje u večernjim terminima nikada nije usvojena. Ove godine se nadležni ministar pobunio protiv rijalitija, a članica Saveta REM-a mu je replicirala da „Nema među nama nikoga ni ko halucinira da mu je posao da “brani” medijski prostor, što je dobro, pošto se ta vrsta ambicije obično završi zabranom svega što se nekome, iz bilo kog razloga, ne sviđa“. Ovim je tema izmeštena na teren medijskih sloboda i pitanje sa koliko puritanskog duha treba vrednovati medijske sadržaje. Izgubljena je poenta da televizije sa nacionalnom frekvencijom imaju povlastice isključivo zato što bi trebalo da rade u javnom interesu, a da privilegije koje su im date koriste preovlađujuće da zarade (još) novca. U svemu bi se mogle tražiti i političke konotacije, što je u politizovanoj medijskoj sferi kakva je naša uvek obavezni deo slagalice.

Mediji bez kvalitetnog sadržaja

Drugi slučaj koji nas zanima je projektno sufinansiranje medijskih sadržaja. Ovaj mehanizam je uspostavljen, kako se kaže u Zakonu o informisanju i medijima, radi ostvarivanja javnog interesa. Ideja je da se sredstva dodeljuju pravično, na osnovu javnih konkursa koje raspisuju ministarstvo kulture i informisanja, Autonomna Pokrajina Vojvodina, i sve jedinice lokalne samouprave. Previđeno je i da se u konkursu mora navesti koji javni interes će se sufinansirati,  a okvir je dat Zakonom u kojem se navode oblasti poput informisanja pripadnika nacionalnih manjima, informisanja osoba sa invaliditetom, očuvanja kulturnog identiteta srpskog naroda van teritorije Srbije. Navedeni su i istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana, kao i niz tema o kojima bi građani trebalo posebno da budu informisani (zaštita i razvoj ljudskih prava i demokratije, unapređivanja pravne i socijalne države, zaštita životne sredine i dr). Takođe, o raspodeli sredstava trebalo bi da odlučuju kompetentne i nezavisne komisije, a pravo da se prijave imaju privatni mediji i mediji civilnog društva, štampa, radio, televizija, onlajn, produkcijske kuće. Jednom rečju svi, jer naglasak je na dobrom sadržaju i javnom interesu.

U praksi to izgleda ovako. Neke opštine nisu nikad raspisale konkurse. Neke od njih to nisu uradile jer su procenile da nemaju dovoljno sredstva, a neke – poput recimo kragujevačke – ih verovatno imaju ali novac medijima dodeljuju direktno, ili preko tendera, ili preko netransparentnih ugovora o saradnji. Neke samouprave su raspisivale konkurse, ali je tu bilo mnogo spornih stvari. Recimo, iako su se na konkurs prijavili sa nekom konkretnom temom, lokalni mediji i dalje razumeju sufinansiranje kao dobro staro finansiranje (državnih) medija pa na kraju prave isti program kao što bi ga pravili i da nisu dobili novac. U izveštaju predaju ceo emitovani program za neki vremenski period. Neki drugi shvate da je novac za promociju opštinskog rukovodstva, pa naprave kliping tekstova sa različitih prigodnih manifestacija koje funkcioneri otvaraju.

Iako bi, kad se radi o opštinama, logika nalagala da se sadržaj makar okvirno bavi lokalnim temama, to često nije slučaj. Stručne komisije odlučuju da je od javnog interesa da se nešto o opštini objavi u medijima sa nacionalnim pokrivanjem (nešto kulturnim znamenitostima, ili turističkoj ponudi, ili samo nešto o dugoročnim planovima opštinskog rukovodstva). Istraživanje koje je uradio CINS pokazalo je, na primer, da je list Informer tokom na 2017. godine dobio 10,9 milion dinara od Beograda i niza vojvođanskih opština. U nešto dužem vremenskom rasponu, Srpski telegraf je dobio 12,1 milion dinara na 21 medijskom konkursu. Na poslednjem konkursu u Beogradu značajna sredstva dobili su Alo, Informer, Srpski telegraf i Kurir. Ovim medijima zajedničko je to što, prema izveštajima Saveta za štampu, najčešće krše Kodeks novinara Srbije.

Ali za ove medije barem znate. Nešto noviji trend je da se na konkurs prijavljuju mediji i medijske produkcije koje su osnovani par dana pre nego što je konkurs raspisan. Ovaj trend je počeo i ranije samo u domenu stručnih komisija koje ocenjuju prispele predloge. Njihove članove predlažu novinarska i medijska udruženja, za registrovanje udruženja su potrebna tri potpisa, i tako je u poslednjih par godina civilni sektor u Srbiji postao bogatiji. A i medija je sve više, jedino je kvalitetnog i raznovrsnog sadržaja sve manje.

Od instrumenta koji bi trebalo da doprinese tematskoj raznovrsnosti u medijima, izveštavanju o temama koje su važne za društvo, i otvaranju prostora za manjinske i marginalizovane grupe, projektno sufinansiranje se pretvorilo u mehanizam nagrađivanja lojalnih medija, za sitna i manje sitne potkusurivanja. Potrebe građana za informacijama manje su važne, mada kao pozitivan pomak treba spomenuti to da NUNS zajedno sa pojedinim opštinama od nedavno organizuje debate o tome šta je javni interes i koji medijski sadržaji su potrebni.

U zemlji u kojoj se decenijama traga za ubicama novinara, u kojoj se novinarima preti, u kojoj plaćaju ogromne kazne oni koji fantoma nazovu fantomom – borba za medijske slobode i javni interes ide ruku pod ruku. Izostanak i jednog i drugog upućuje na poništavanje svake mogućnosti dijaloga i suštinsko nerazumevanje uloge medija u društvu. Mediji nisu sila po sebi, potrebni su im građani, nezavisni regulatori, i svi drugi društveni akteri. Tek uz njih, mediji postaju prostor u kojem će se pregovarati o interesima, o svim pa i o javnom interesu u medijskoj sferi.

Tekst je nastao u okviru projekta pod nazivom Otuđene ili „otete “institucije u Srbiji  koji realizuje Institut za Filozofiju društvenu teoriju i CELAP, uz podršku Fonda za otvoreno društvo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *