KOJI SU USLOVI ZA NEZAVISNOST PRAVOSUĐA

Politika i “struka” su podeljeni oko statusa pravosuđa u odnosu na najnovije ustavne izmene, a debata se, u suštini, vodi oko toga u kojoj meri predložena rešenja uvećavaju ili umanjuju nezavisnost pravosuđa. Ova debata se obično vodi na jednom tehničkom nivou: da li vlast ima instrumente da kontroliše pravosuđe? Ako su ti instrumenti izraženi, onda pravosuđe nije nezavisno. Sudije i ostali nosioci pravosudnih funkcija se zalažu za veću, pa i potpunu nezavisnost pravosuđa.

Jedan nivo diskusije koji ova debata zaobilazi je dublji i obavezno se mora prethodno voditi: da li srpsko pravosuđe u ovom trenutku zaslužuje i treba da bude nezavisno? Prema mom mišljenju, odgovor na to pitanje se veoma razlikuje zavisno od toga da li se pitanje odnosi na osnovne sudove ili na više i apelacione sudove, kao i da li se odnosi na parnična ili na krivična odeljenja sudova. Krivična odeljenja sudova svih nivoa, kao i viši, apelacioni i Vrhovni kasacioni sud, zaslužuju značajan stepen nezavisnosti. Istovremeno, parnična odeljenja Osnovnih sudova u Srbiji su, čast izuzecima, u katastrofalnom stanju, i apsolutno je nedopustivo da uživaju bilo kakav viši nivo nezavisnosti od nadzora javnosti, struke, pa i politike.

Sudstvo mora da funkcioniše kao savest društva. Nije dovoljno da ono radi u okvirima pozitivnog zakonodavstva. Sudijska etika, ali i etika advokature suštinski su elementi integriteta aktera pravosudnog života, a sadašnji kodeksi u tim profesijama su nedovoljno stručni, nedovoljno jasni i ne primenjuju se ni približno dovoljno ažurno i strogo. Ovde ćemo navesti samo neke najupadljivije elemente nedostatka integriteta u upravljanju sudovima u Srbiji.

Etički sumnjiva praksa neizuzimanja sudija

U srpskim sudovima uopšte nije retkost da se zakonski rokovi probijaju, a da se sudije ne izuzimaju u situacijama kada postoje jasne sumnje na sukobe interesa.

U standardima dobrog upravljanja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koji su obavezujući za Srbiju, jasno je navedeno da je sukob interesa, iako sam po sebi još nije korupcija, faktor rizika od korupcije i da se ima uklanjati pre nego što dođe do korupcije. Lično sam učestvovao, u ime Srbije, u vreme vlade premijera Đinđića u saradnji sa antikorupcijskim timom OECD-a, koji je vodio čuveni australijski antikorupcijski stručnjak Hauard Viton (Howard Witton), kada je ovaj princip elaboriran i prihvaćen. Kao autor prvog izveštaja o stanju korupcije u Srbiji za mrežu zemalja GRECO (Grupa zemalja protiv korupcije, koja funkcioniše u okviru Saveta Evrope), dužan sam da skrenem pažnju na činjenicu da deset godina kasnije predsednici sudova i dalje rade protivno metodološkim načelima OECD-a koja predstavljaju standard u borbi protiv korupcije i rutinski odbijaju izuzeća sudija. Sama činjenica da neka stranka izražava sumnju u sukob interesa sudije, uz bilo koji objektivni pokazatelj problema (neuredan dokument, sumnjivo vreme donošenja odluka, ili bilo šta tome slično) apsolutno su indikacije za izuzeće sudije iz preventivnih razloga. Insistiranje na tome da sudije u koje stranke nemaju poverenje sude u njihovim predmetima govori o nameri da se “trguje” ili bar da se takvo “trgovanje” sistemski omogućava.

Parnična odeljenja Osnovnih sudova u Srbiji, čast izuzecima, u katastrofalnom su stanju i apsolutno je nedopustivo da uživaju bilo kakav viši nivo nezavisnosti od nadzora javnosti, struke, pa i politike

Sudija koji se nalazi u sukobu interesa ili samo postoji sumnja u takav sukob, nije samim tim u prekršaju bilo etičke bilo zakonske regulative, ali je u riziku od prekršaja, a taj rizik je apsolutno dovoljan razlog za izuzeće.

Praksa u radu predsednika sudova u Srbiji je da se faktički svi zahtevi za izuzeće postupajućih sudija odbijaju. Takva praksa je sama po sebi u neskladu sa načelima integriteta. Izuzeće bi trebalo da bude daleko zastupljenije. Izuzeće ne bi trebalo da nosi stigmu nekakve krivice, nego naprotiv, da bude zaštita od eventualne krivice i da se redovno određuje kao mera prevencije pristrasnosti i korupcije. U sadašnjoj praksi, sudije koje se nalaze u dubokim i moralno problematičnim odnosima s pojedinim strankama u postupku, a pogotovo sa advokatima, sude predmete u kojima je potencijalna šteta za vitalne interese društva ili ranjivih lica vrlo velika.

Predsednici sudova bi trebalo eksplicitnije da budu odgovorni za neodobravanje zahteva za preventivno izuzeće sudija, i predsednik Visokog saveta sudstva bi trebalo da incira donošenje te vrste odluka i pokretanje te vrste postupaka, i to hitno. Oni bi takođe trebalo da budu zakonski odgovorni za procesnu korektnost u postupanju sudova u odnosu na više sudove: ukoliko se žalbe ne prosleđuju višim sudovima u zakonom propisanom roku, to je prirodno odgovornost predsednika suda, koji bi trebalo da bude direktno zakonski sankconisan za nepostupanje, jer je on zadužen za blagovremenost u postupanju suda.

Javašluk i zloupotrebe, pogotovo u nižim sudovima, rutinski se tolerišu, a sistemska tolerancija prema takvim zloupotrebama je isto što i njihovo ohrabrivanje. Upravo zato pravosuđe u Srbiji ne može zadovoljiti evropske kriterijume, a ne zato što sudovi nisu dovoljno “nezavisni”.

Postoje slučajevi da se sudije nižih sudova ponašaju drsko i prkosno prema strankama, da se dogovaraju s advokatima o neažurnom prijemu sudskih pismena i da odugovlače s upućivanjem žalbi na svoje odluke višim sudovima. Takva namera se jasno vidi iz toga kada sudija pošalje predmet u pisarnicu i kada izda naredbu da mu se predmet ponovo iznese. Ako se to vreme poklapa s postupcima advokata, jasno je da sudija na nedozvoljen način sarađuje s advokatom i svi uslovi za preventivno izuzeće su ispunjeni. Mnogo je načina da se zloupotrebe sprečavaju, ali predsednici sudova to danas sistemski ne čine. Javašluk i zloupotrebe, pogotovo u nižim sudovima, rutinski se tolerišu, a sistemska tolerancija prema takvim zloupotrebama je isto što i njihovo ohrabrivanje. Upravo zato pravosuđe u Srbiji ne može zadovoljiti evropske kriterijume, a ne zato što sudovi nisu dovoljno “nezavisni”.

Pozivanje na “nezavisnost sudija” u njihovom radu ovde je besmisleno: sudija je nezavisan u smislu da niko ne bi trebalo da utiče na odluke koje donosi i na detalje vođenja postupka, ali samo u onoj meri u kojoj je njegovo postupanje etički besprekorno i ne izaziva sumnje: sudija nije “nezavistan” u tom smislu da može otvoreno i očigledno da krši zakon, da probija rokove, da zadržava žalbe, da se dogovara sa advokatima, itd. Takve zloupotrebe ne mogu čekati na odluku višeg suda, nego se moraju odmah sprečavati, jer su očigledne. Ograničenja nezavisnosti u ovom domenu su neophodna i svako ko brani neograničenu “nezavisnost” sudija u stvari brani jedno neodrživo, koruptivno i neprofesionalno stanje u pravosuđu koje predstavlja rak-ranu u reformama srpskih institucija. 

Zašto Visoki savet sudstva ne formira komisiju za ispitivanje kvaliteta sudijskih akata i razrešavanje nekompetentnih sudija?

Kada je reč o kontrolnoj ulozi Visokog saveta sudstva, i ovde statistika dovoljno govori. Od više od dve hiljade pritužbi Disciplinskom tužiocu VSS-a, svega trinaest sudija je razrešeno, a jedan broj njih na sopstveni zahtev. Ne pamti se da je neki sudija razrešen zbog neprofesionalnosti ili kršenja zakona u odnosu na male, obične ljude. Takve prijave se obično završavaju nemušto i bez jasnih posledica za sudije.

Najpoznatiji slučaj razrešenja je sudija koja je dopustila da zastari krivični predmet protiv okrivljenog Joce Amsterdama. Međutim, sudije koje probijaju rokove u parnicama, koje postupaju pristrasno, koje krše procesne odredbe svaki dan, koje paušalno odlučuju, koje ne čitaju predmete, koje ne uzimaju u obzir sve relevantne zakone, koje pišu nestručne, jezički nepismene i pravno neuredne odluke, prolaze bez posledica i ostaju na sudijskim funkcijama. To su sudije koje se moraju razrešiti prve, jer su oni opterećenje pravosuđa. Oni su pravi razlog za zaostalost srpskog pravosuđa, a ne neki propust u suđenju Joci Amsterdamu.

Put ka reformi pravosuđa je VSS-ova ocena kvaliteta sudijskih odluka

U akademskom životu postoji jedan princip koji je koristan za procenu rada sudija. Taj princip je: čoveka vidite kada vam preda prvi pisani rad. Njegov pisani rad je njegova lična karta. To je uglavnom nepogrešiv princip. Kada se vide odluke koje donose pojedine sudije, jezik kojim su pisane, diferenciranost i razvijenost argumenata koje sudije koriste u obrazloženjima, prisustvo ili odsustvo osvrta na etičke vrednosti relevantne za predmet, kao i pravna urednost ili neurednost samih dokumenata, uglavnom je sasvim jasno da li ti ljudi treba da rade u pravosuđu. Jasno je takođe i kako su došli na sudijske funkcije, kakav je kvalitet njihovog pravnog obrazovanja (što je posebna tema u Srbiji), kao i koliku štetu oni nanose pravosuđu u celini.

Sve dok Visoki savet sudstva ne počne ozbiljno i radikalnije da razrešava sudije zbog nekompetentnosti, a posebno da razrešava predsednike sudova zbog nedonošenja razumnih odluka o izuzeću sudija, pravosuđe u Srbiji će biti zagušeno, preopterećeno teškim predmetima, drugostepenim postupcima i predmet stalne kritike evropskih institucija. Način da se “odguši” sistem sudova je da se formira “laganiji” tim kompetentnih, pametnih i dobro obrazovanih sudija na svim nivoima sudijske organizacije, a da se “mrtvo drvo” odbaci i odstrani iz pravosuđa.

Predsednik Visokog saveta sudstva je formirao komisiju za rešavanje starih predmeta. To nije najvažnija komisija koju je trebalo da formira. Predsednik VSS treba da formira komisiju za analizu sudijskih akata, koja bi imala pravilnik i obavezu da predlaže Disciplinskom tužiocu pokretanje postupaka za razrešenje sudija na osnovu pritužbi stranaka na kvalitet akata koje sudija donosi, kompetentnost i ažurnost sudija.

To bi bio početak ozbiljne, nepolitične, jasne reforme pravosuđa. Sve ostalo je zaobilaženje reforme. Ne može se poboljšanje postići tako što će se pokvareno mleko presipati iz jednog u drugi sud: to je pokušala prethodna vlast reformom mreže sudova, i to pokušava sadašnja “struka” u pravosuđu insisiranjem na davanju nekritičke nezavisnosti sudijama. Ako pokvarenom mleku “date nezavisnost” i ostavite ga da samo sebe popravi, ono će se još više pokvariti. Prvo morate prosuti pokvareno mleko, uvesti sistem za proveru i eliminaciju pokvarenog i nekvalitetnog mleka, pa tek onda započeti debatu o nezavisnosti.

Kompetentnost je individualna, i za kompetentne sudije nema razloga da ne podrže uvođenje komisije za analizu i ocenu sudskih akata. To je siguran način da se pravosuđe direktno i stručno neosporivo reformiše, a da se pravda za građane poveća. To je istovremeno i metodološki najnekontroverzniji i najsigurniji način da se sprovede reforma pravosuđa i sa tačke izvršne vlasti, to jest Ministarstva pravde.

Univerzitet ne može da ostane nem na činjenicu da sudije u Srbiji pišu akte za kakve profesori istog tog univerziteta obaraju na kolokvijumima studente druge godine osnovnih studija.

Sadašnje stanje u sudstvu, u kome kompetentne i kvalitetne sudije predstavljaju nekakve „Don Kihote“ koji održavaju svoj integritet uprkos sistemu koji guši njihov integritet, zahteva da se ne samo Visoki savet sudstva, nego i mediji i javnost u širem smislu, aktivno uključe u kontrolu rada sudstva. Istraživačko novinarstvo je tu od neprocenjivog značaja, kao što je i rad stručnih institucija i univerziteta. Celokupno društvo treba da se bavi reformom sudstva, jer je ono kritična tačka reformi društva samog. To znači da univerzitet ne može da ostane nem na činjenicu da sudije u Srbiji pišu akte za kakve profesori istog tog univerziteta obaraju na kolokvijumima studente druge godine osnovnih studija.

Isto tako, to znači da novinari ne mogu ostati indiferentni na otvorene nepravde koje proističu iz pojedinih sudskih odluka.

Sudske presude treba objavljivati uz saglasnost stranaka. To se posebno odnosi na parnične presude. Te presude (i druge odluke) treba da budu predmet suda javnosti, da bi se videlo šta pojedine sudije rade i na koji način predsednici sudova reaguju na takvo postupanje. Nadzor društva nad radom nekvalitetnih sudija treba da bude mnogo veći, a ne da se zabrani, kao što to neke sudije zagovaraju. Istovremeno, nadzor društva nad radom kvalitetnih sudija ne treba da postoji: te sudije već sada imaju ugled i spremni su da stoje iza svog postupanja i da ga brane, te njihov integritet i rad niko i ne dovodi u pitanje.

Parnična odeljenja osnovnih sudova su glavni problem srpskog sudstva. U tom delu sudstva potrebni su najdublji rezovi i najradikalnije reforme, kao i najveći stepen nadzora javnosti. Ta odeljenja imaju najveći broj predmeta, ali je istovremeno i postupanje u njima pod najmanjim stručnim nadzorom. Upravo to je razlog za najveći deo problema u integritetu pravosuđa u Srbiji. Kada se reše javašluk i nestručnost u parničnim odeljenjima osnovnih sudova, rešiće se veliki deo problema u ukupnoj reformi srpskog sudstva. Put za to nije vanredno rešavanje starih predmeta, niti formiranje strategija kako da se predmet „skloni sa stola“, nego analiza stručnosti, pismenosti i integriteta individualnih sudija u tim odeljenjima.

Prof. dr Aleksandar Fatić
Naučni savetnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *