GLUVI SLIKARI: AVANGARDA EMANCIPACIJE JEDNE SKRAJNUTE DRUŠTVENE GRUPE

U okviru Međunarodne nedelje gluvih, koja pada svake poslednje pune sedmice septembra, ove godine [2018] po prvi put se pod okriljem Ujedinjenih nacija slavi Međunarodni dan znakovnih jezika. Zvaničnim usvajanjem rezolucije na 72. Generalnoj skupštini u decembru 2017. godine, UN su proglasile 23. septembar za dan čijim se obeležavanjem na svetskom nivou ukazuje na gluve osobe kao na posebnu lingvističku manjinu i apeluje se na vlade da ispunjavaju svoje zakonske obaveze prema ovoj zajednici sa posebnim potrebama u skladu sa konvencijama zagarantovanim ljudskim pravima.[1] Znakovni jezik je u njoj označen kao prirodan i jednak govornim jezicima, iako se od njih strukturno razlikuje, kao sastavni deo globalnog lingvističkog pluralizma koga treba negovati i kao vitalan elemenat za razvoj osoba sa ovim fizičkim nedostatkom.

Narodna skupština Republike Srbije donela je 28. aprila 2015. Zakon o upotrebi znakovnog jezika.[2] Njime je ovaj neverbalni jezik priznat kao zaseban oblik komunikacije osoba bez sposobnosti sluha i pravno je propisana obaveza da javne institucije i službe obezbede gluvima potrebne tumače (član 7 i 13). Sa druge strane, iako je na pravno-normativnom nivou obezbeđen uslov za odlučniju socijalnu inkluziju pripadnika ove zajednice, u praksi se u Republici Srbiji često ne primenjuju obaveze proistekle iz donetih zakonskih akata i Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom.[3] Prema tome, i dalje ostaje problem primene i zaživljavanja usvojenih deklarativnih i zakonskih odredbi. U našoj zemlji veoma mali broj pripadnika nečujuće zajednice završava fakultete, jer ne postoje adekvatni uslovi za njihovo više obrazovanje, kao uopšte ni za njihovu aktivniju participaciju u ukupnom društvenom i javnom životu.

Sudbina i položaj gluvih dugo vremena bili su daleko od idealnog, pa i zadovoljavajućeg stepena. Najvećim delom istorije osobe teže oštećenog sluha činile su potpuno obespravljenu društvenu grupu. Međutim, upravo je jedan „jezik“ bio bezmerno bitan za emancipaciju pripadnika njihove zajednice, a to je slikarstvo. Istorija umetnosti daje više primera gluvih slikara koji su stvarali dela visoke estetske vrednosti. Osobe koje je u ranoj fazi života zadesila potpuna gluvoća takva okolnost nije sprečila da se afirmišu kroz nemi jezik vizuelne umetnosti i da tim putem pokažu da individue sa defektom o kome je reč nisu „mutave“ i „maloumne“. O tome snažno svedoče Bernardino di Beto, poznatiji kao Punturikio, rensesanski umetnik koji je oslikavao značajne komplekse u Rimu i Italiji, i koji je radio za pape Inoćentija VIII i Aleksandra VI, ili Huan Fernandes Navarete, barokni slikar koji je izrađivao dela za manastir Eskorijal i bio Kraljevski slikar Filipa II.

Osobe koje je u ranoj fazi života zadesila potpuna gluvoća takva okolnost nije sprečila da se afirmišu kroz nemi jezik vizuelne umetnosti i da tim putem pokažu da individue sa defektom o kome je reč nisu „mutave“ i „maloumne“.

Vrhunac odlučne prekretnice u tretiranju zajednice oštećenog sluha predstavljalo je osnivanje Nacionalnog instituta za gluve i neme 1791. godine u Parizu. Društvena inkluzija gluvih dovela je do toga da su pripadnici te posebne zajednice počeli da završavaju i umetničke akademije, te da na taj način razvijaju svoje kreativne potencijale. Tokom XIX veka umetnici bez sposobnosti slušanja mogli su ravnopravno sa njihovim čujućim kolegama da izlažu dela u okviru godišnjih Salona. Potom su u Francuskoj i drugim zemljama priređivani i zasebni „Saloni nemih umetnika“. O isprepletanosti područja gluvih i slikara govori i podatak da je pariska Međunarodna izložba umetnosti i tehnike iz 1937. godine iskorišćena da se prilikom tog događaja organizuje i „Međunarodni kongres gluvonemih“. Umetničke izložbe su sastavni deo Svetskih kongresa gluvih. Jedan od takvih je i Drugi svetski kongres, održan 1955. godine u Jugoslaviji, na kome je Dragoljub Vukotić izabran za predsednika Svetske federacije gluvih i na kome je preporučeno da se donese odluka o održavanju Međunarodnog dana gluvih[4], koga su, dakle, potom konačno verfikovale i Ujedinjene nacije.

Možda ne treba da čudi činjenica da je prvi pojedinac bez sposobnosti verbalnog izražavanja kome je u evropskoj tradiciji ostalo zabeleženo ime dat da uči slikarstvo. Radi se rimskom građaninu Kvintu Pediju, koji je živeo u doba i pri dvoru Oktavijana Avgusta.[5] Veza gluvih i slikara prilično je bliska, jer su obe grupe prevashodno usmerene na svet vizuelnog i gestovnog, a ne verbalnog i auditivnog. O toj temi promišljali su, među ostalima, jedan Kvintilijan, Leonardo i Didro.[6]

Različite institucije i organizacije čiji je rad vezan za fenomen gluvoće formirale su muzeje u koje su uključena umetnička dela gluvih i nagluvih autora, poput pionirskih Univerzalnog muzeja gluvonemih u Parizu ili Nemačkog muzeja za nastavu gluvonemih u Lajpcigu. Beograd je jedan od retkih evropskih gradova u kome postoji Surdološki muzej, osnovan još 1954. godine, i u okviru koga se čuvaju slike gluvih umetnika iz ove sredine.[7] Kao uzoran model za formiranje ove ustanove viđen je upravo lajpciški Museum.[8] Izvesno najpoznatiji gluvi srpski slikar jeste Boža Ilić, autor ikoničke kompozicije Sondiranje terena na Novom Beogradu (1948), sa kojom je predstavljao SFRJ na XXV Bijenalu u Veneciji, a koja se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Na ovoj slici monumentalnih dimenzija prikazane su ljudske figure kako naporno i strpljivo rade na izgradnji boljeg sveta i pravednijeg grada.

Boža Ilić, Sondiranje terena na Novom Beogradu (1948), Narodni muzej, Beograd

Prvo udruženje gluvih osoba u Srbiji osnovano je u Beogradu 7. februara 1926. godine pod nazivom „Udruženje gluvonemih za Beograd i okolinu“. Zanimljiv i indikativan je podatak da je ideja za osnivanje ovog pionirskog udruženja u našoj zemlji došla od strane jednog vizuelnog umetnika. Radi se o Ivanu Smoleu, akademskom slikaru i predsedniku zagrebačkog Udruženja gluvih „Dobrotvor“.[9] Ne iznenađuje ni činjenica da je za proslavu jubilarne šezdesetogodišnjice postojanja organizacije Gluvih i nagluvih Srbije i Crne Gore priređena oktobra 2005. godine u Studentskom kulturnom centru u Beogradu i umetnička izložba njenih članova.

U jednom času istorije zamišljan je projekat neverbalnog gestovnog jezika univerzalne prirode po uzoru na vizuelnu umetnost i slikovne znake. Komunikativni sistem koji bi prevazilazio partikularitete međusobno različitih i na taj način ograničenih govornih jezika. Neko bi rekao da je za gluve osobe, pored znakovnog, vizuelni jezik slikarstva jedan od maternjih. U svakom slučaju, vizuelna umetnost je ona oblast kreativnog ispoljavanja na osnovu koje je čujuća populacija sa sve većim uvažavanjem posmatrala svoje sugrađane koji ne mogu verbalno da govore, a da pri tome nastavljaju da učinkovito komuniciraju na drugačiji način.

Miloš Ćipranić

Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu

[1] http://undocs.org/A/RES/72/161.

[2] http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/zakoni/2015/673-15.pdf.

[3] Mile Crevar, Gluvi u Srbiji: njihova prava i mogućnosti, Savez gluvih i nagluvih Srbije i Crne Gore, Beograd, 2016, str. 3 i 77–78.

[4] Ljubomir Savić, Mile Crevar, Dragoljub Vukotić: korifej sveta tišine, Savez gluvih i nagluvih Srbije i Crne Gore, Beograd, 2010, str. 61 i 91.

[5] Gaio Plinio Secondo, Storia naturale, vol. V, Gian Biagio Conte (ur.), Einauldi, Torino, 1988, str. 314.

[6] Kvintilijan u Obrazovanju govornika, Leonardo u Traktatu o slikarstvu i Didro u Pismu o gluvim i nemim na upotrebu onima koji čuju i koji govore.

[7] Ljubomir Savić, 60 godina organizacije gluvih Srbije i Crne Gore, Savez gluvih i nagluvih Srbije i Crne Gore, Beograd, 2005, str. 75–79.

[8] Ljubomir Savić, „Lajpciški muzej za gluve: šta možemo da uradimo za stvaranje našeg nacionalnog muzeja“, Naš glas 12, Beograd, 1962, str. 6.

[9] Mile Crevar, „Ponosni na naših 70 godina“, Svet gluvih 16, Beograd, 2014, str. 4.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *