FUNKCIONALNI LEGIMITET SUDSTVA

Jedno od fundamentalnih pitanja za građane Srbije danas, kao i za javnost jeste hronično nefunkcionisanje sudske vlasti u Srbiji, to jest raširena korupcija, nepotizam i nestručnost u srpskim sudovima koje, kako postaje sve jasnije, samo pravosuđe ne može da reši. U tom smislu, uloga javnosti u nadzoru nad radom sudija je od neprocenjive važnosti.

Koruptivna kultura i kultura nezameranja

O tome govore skandali koji su se dešavali u više sudova poslednjih godina, od kojih je poslednji u Osnovnom sudu u Vranju, avgusta 2018, kada su se u javnosti pojavile pornografske fotografije jedne sutkinje i krajnje zabrinjavajuće optužbe o njenim delatnostima van sudnice. Epilog tog skandala je privođenje i određivanje pritvora osobi koja je fotografije pustila u javnost, ali ostaje da se vidi da li će Visoki savet sudstva preduzeti mere i prema sudiji, ili će taj slučaj, kao i toliki slučajevi pre njega, biti zataškan u sudstvu koje traži da bude „nezavisno“.

Pre nekog vremena, gradonačelnik Valjeva pozvao je na „čistku“ u redovima sudija zbog toga što, svojim uticajem, političari faktički postavljaju sudije, ali i bogati tajkuni, što oni dolaze na funkcije zahvaljujući porodičnim vezama, a u pravosuđu postoji jedna vrsta koruptivne kulture uzajamne zaštite, tako da se predsednici sudova ne bave disciplinovanjem sudija, niti to čini Visoki savet sudstva. Iako na papiru postoje, instrumenti za utvrđivanje odgovornosti sudija se u praksi ne primenjuju. Sudije se ne izuzimaju u situacijama kada stranke u njih nemaju poverenja usled sumnje da postoji sukob interesa, što predstavlja elementarni i dobro utvrđen međunarodni pravni standard. Predsednici sudova ne podnose disciplinske prijave protiv sudija zbog neažurnog, pristrasnog ili otvoreno nezakonitog postupanja, a disciplinski postupci koji su do sada vođeni faktički su uvek vođeni samo na osnovu retkih prijava predsednika sudova, a faktički nikada na osnovu prijava advokata i stranaka.

U pravosuđu postoji jedna vrsta koruptivne kulture uzajamne zaštite, tako da se predsednici sudova ne bave disciplinovanjem sudija, niti to čini Visoki savet sudstva

Sve to pokazuje da je pravosuđe vrlo daleko od toga da bude u stanju da kontroliše samo sebe, i da su sve priče o njegovoj „nezavisnosti“ ne samo nerealne nego sumnjivo motivisane od strane sudija samih. Društvo ima razloga da bude i te kako sumnjičavo prema sudijama koje njihovi organi ne razrešavaju niti kažnjavaju, koje loše i neažurno obavljaju svoj posao, a na sav glas traže „nezavisnost“. Kvalitetne sudije su već sada nezavisne i njima za njihovu nezavisnost nije potreban ni politički dekret ni skrivanje od javnosti.

Gde je osnov legitimiteta sudstva? Konsultativno veće evropskih sudija koje je savetodavno telo Saveta Evrope insistira na tome da se funkcionalni legitimitet mora zaslužiti radom najvišeg mogućeg kvaliteta koji poštuje visoke etičke standarde. To znači da tolerancija na nezakonitosti u radu pravosuđa mora biti dramatično manja od tolerancije za nezakonitosti u ostatku društva, a sankcije brže, efikasnije i mnogo teže za nosioce pravosudnih funkcija. Isto se odnosi na narušavanje etičkih normi ili na nekompetentan rad, nizak kvalitet odluka, presuda i rešenja, da ne govorimo o aljkavosti i neurednosti u vođenju sudskih postupaka. Svi takvi propusti u radu pravosuđa moraju automatski imati kriminalni predznak i biti krivično sankcionisani sa najvećim stepenom hitnosti, jer se njima ugrožava ukupan pravni poredak i sistem zaštite pravde u društvu. Sadašnje stanje, u kome se sudije faktički nikada ne hapse, a tužioci rutinski odbacuju prijave za kršenje zakona od strane sudije je potpuno neodrživo.

Strah Društva sudija od javnosti?

Pre izvesnog vremena, novinarska javnost postavila je pitanje o tome šta se dešava u predmetu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, na šta je, sasvim kontraproduktivno, reagovalo Društvo sudija, koje, umesto da je pozvalo na savesno ispitivanje okolnosti u kojima se postupa u tom predmetu, pokušava da zataška pitanje, to jest da spreči da se na njega odgovori, agresivnim i neprimerenim pozivanjem na „nezavisnost sudija“ i na „slobodno sudijsko uverenje“. Društvo sudija, na ovaj način, pokazuje strah od javnosti.

Uvek kada postoji strah od javnosti, postoji nešto što se od te javnosti skriva. Pitanje koje su novinari postavili nije da li su sudije nezavisne, nego zašto se izuzimaju ključni dokazi u predmetu. Odgovor na to pitanje ne glasi: „sud je nezavisan“. Ukoliko je pitanje neprimereno, to se može pokazati kroz činjenice i kroz odgovor sudija na to pitanje, a arogancija i, zašto to ne reći, otvoreni bezobrazluk prema javnosti i prema društvu koji sudije pokazuju ovakvim odgovorima od strane Društva sudija u najmanju ruku su zaprepašćujući i nedopustivi u jednom dostojanstvenom društvu.

Loš kadar – osnovni problem sudstva

Osnovni problem zbog koga pravosuđe u Srbiji ne funkcioniše nije nedostatak nezavisnosti, nego porazan kvalitet velikog dela sudijskog kadra, čast kvalitetnim izuzecima. Temeljna činjenica od koje se mora poći jeste da veliki broj sudija prosto ne zna da sudi, a još većem broju nedostaje odgovarajuće opšte obrazovanje. Mnogi ne umeju da se adekvatno izražavaju na srpskom jeziku, o drugim jezicima da se ne govori. Ogroman broj sudija ne ume da napiše urednu i kvalitetnu odluku. Služe se prepisivanjem mišljenja veštaka. Često se u obrazloženjima presuda uopšte ne pominje najveći broj dokaza u odgovarajućem predmetu. Taj problem pre svega se odnosi na parnične sudije osnovnih sudova, kod kojih su najviše i zastupljeni svi problemi o kojima je ovde reč. Parnične sudije osnovnih sudova se pravdaju velikim brojem predmeta, pa uopšte pažljivo i ne čitaju predmete. Ne upoznaju se sa materijom koju sude, i ne razvijaju dodatna znanja iz oblasti kojom se bave, već se isključivo bave „edukacijama“ i „sertifikatima“ u okviru samog suda ili pravosudnog sistema. Tako se dešava da sudija sudi u predmetu o medicinskim greškama a da ga uopšte ne zanima ta materija niti išta čita o medicinskim greškama, prepuštajući sve strankama i veštacima.

Predlog

Svi navedeni aspekti sudijske nekompetentnosti ogledaju se u odlukama koje donose i obrazloženjima koje pišu. Neophodno je da se formira komisija od stručnjaka civilnog društva koja bi javno analizirala kompetentnost sudija. Najočigledniji način da se sprovodi ova analiza je na osnovu teksta konkretnih sudijskih odluka. Svaki sudija koji ne ume da napiše pismenu i kvalitetnu odluku mora odmah da bude razrešen. U tome je uloga stručne javnosti i civilnog društva.

Kako bi se ostvarivao funkcionalni legitimitet kao cilj vršenja sudske vlasti i zadobilo poštovanje javnosti, nezavisno i odgovorno pravosuđe mora da bude otvoreno za opravdanu kritiku, da uči iz sopstvenih grešaka i da neprestano unapređuje svoj rad. Sudije moraju uveriti javnost da spadaju u bolje, a ne u gore članove društva. Oni moraju stvoriti uverenje kod građana da je u njihovom radu namerno nezakonito postupanje na granici nezamislivog, a ne da predstavlja oportunističko pravilo, što je, nažalost, danas veoma često slučaj. Tek obrazujući se, povećavajući svoj profesionalni i stručni kapacitet i unapređujući svoj moralni profil, sudstvo može pretendovati na nezavisnost. Naime, nezavisnost i odgovornost nisu međusobno suprotstavljene već, naprotiv, jedna drugu unapređuju. Nezavisnost se ne dobija dekretom nego poverenjem, koje srpsko pravosuđe, nažalost, ni približno ne uživa kod javnosti, i to ne zbog političara, niti zbog medija, nego zbog sudija samih.

Zbog svega navedenog, uloga „uglednih pravnika“ u visokim sudskim telima, koja je predmet kontroverze između sudija i izvršne vlasti, apsolutno je ključna. Upravo su ugledni pravnici ti koji treba da unaprede kvalitet rada sudskih tela, nadzor javnosti nad radom sudova, i integritet sudstva u celini. Najbolje sudije, pre svega krivične sudije i sudije viših sudova, kao što se može videti, najmanje protestvuju zbog uloge uglednih pravnika u pravosuđu. Razlog je jednostavan: kvalitetne sudije nemaju razloga da se plaše uglednih pravnika.

Dr Aleksandra Bulatović
naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *