DONIRANJE ORGANA U SRBIJI: ZAŠTO ZAKON NIJE DOVOLJAN

U Srbiji je trenutno neophodno presađivanje bubrega za 750 osoba, presađivanje jetre za 41 osobu, a presađivanje srca za njih 39. Prema istraživanju Hemofarm Fondacije, 2016. godine je u Srbiji bilo dva donora organa na milion stanovnika, dok se početkom 2018. ovaj broj popeo na šest. [1] (Po drugim procenama, broj realizovanih donora organa do kraja ove godine će biti oko 30, što je stopa između četiri i pet donora na milion stanovnika Srbije.) [2]

Čak i bez ovih brojki, poznato je da je doniranje organa situacija u kojoj potražnja prevazilazi ponudu. Osim toga, gotovo je izvesno da će svako od nas pre biti u prilici da bude primalac nego davalac organa. Ako bismo zamislili osobu koja racionalno odmerava rizike i dobiti, kako po sebe tako i po druge, zaključili bismo da takva osoba ne bi trebalo da gaji baš nikakav otpor prema ideji da posle smrti zavešta svoje organe kako bi nekome potencijalno spasila život. Ali da li je „hladna“ procena jedina u igri?

Na osnovu ne samo teorije već i iskustva drugih evropskih država, uvođenje pretpostavljene saglasnosti na mesto informisane trebalo bi da poveća broj donora. Reakcije javnosti najpre samo na predlog Zakona o presađivanju ljudskih organa, kojim je planirana takva zamena, pa zatim i na njegovo usvajanje 24. jula, pružaju dobar uvid u to kakvi su stavovi građana i građanki Srbije o ovoj temi. Kada pokušamo da razumemo različite reakcije, postaje jasno da samo usvajanje jednog zakona nije dovoljno.

Kako model saglasnosti utiče na odlučivanje pojedinca?

U starom Zakonu je primenjen model informisane saglasnosti. Građani su imali mogućnost da daju pismeni pristanak za doniranje organa, pri čemu su dobijali donorsku karticu; u slučaju utvrđivanja moždane smrti, sa članovima porodice preminulog se obavljao razgovor i oni su bili ti koji su, bez obzira na to da li je preminuli bio vlasnik donorske kartice ili nije, odlučivali o doniranju organa.

Narodna skupština Republike Srbije je 24. jula ove godine usvojila novi Zakon o presađivanju ljudskih organa. Ipak, kod građana i građanki i dalje postoje otpori prema doniranju i prema modelu pretpostavljene saglasnosti. Da li Zakon može ovo da reši i da ostvari rezultate poput onih u drugim državama Evrope?

U Srbiji je trenutno potpisano više od 150.000 donorskih kartica (što je tek nešto više od 2.5% punoletnih građana). [3] Ovo ne znači da samo 2.5% građana i želi da bude potencijalni donor. Odlučivanje koje je od osobe podrazumeva preduzimanje neke akcije (u ovom slučaju, naručivanje i ispunjavanje obrasca neophodnog za karticu) često uključuje i lični trošak, na primer, neprijatnost i stres, pa i ulaganje vremena. Zbog toga, mnogi ljudi će želeti u potpunosti da izbegnu donošenje ovakve odluke. [4] [5]

U novousvojenom Zakonu, model informisane saglasnosti je zamenjen modelom pretpostavljene saglasnosti, koji bi trebalo da pomogne ljudima da prevladaju tromost u odlučivanju, kao i da „pogura“ one ljude koji žele da doniraju da to i učine. Prvi stav člana 23 novog Zakona o presađivanju ljudskih organa glasi:

„Ljudski organi sa umrlog lica mogu sе uzеti radi prеsađivanja ukoliko sе punolеtni poslovno sposoban davalac prе smrti tomе nijе usmеno ili u pismеnom obliku za života protivio, odnosno ako sе tomе u trеnutku smrti nijе izričito usprotivio roditеlj, supružnik, vanbračni partnеr ili punolеtno dеtе umrlog“ [6]

Ukratko, svaki građanin Srbije je nakon smrti potencijalni donor organa sem ako se tome za života ne usprotivi, a značajnu ulogu u odlučivanju i dalje ima porodica preminulog.

Osim toga što uvođenje pretpostavljene saglasnosti može da bude podsticaj (engl. nudge) ljudima da donesu odluku, oni na osnovu toga mogu da zaključe i da je doniranje organa akcija koju sama država preporučuje svim građanima. Odlučiti se na doniranje organa nakon smrti tako postaje norma, opšteprihvaćeni standard; oni koji zaveštaju organe se više ne doživljavaju kao heroji koji odskaču već kao obični, prosečni građani, kakvi većina treba da budemo.

Da li pretpostavljena saglasnost spasava živote?

Dok je stari pravni model u Srbiji zahtevao eksplicitnu prijavu (engl. opt-in), novi model saglasnosti funkcioniše po principu eksplicitne odjave (engl. opt-out). Uvođenje podrazumevane opcije prema kojoj su svi građani donori, od čega se odjavljuju u slučaju protivljenja tome, bilo je predmet istraživanja Džonsona (Johnson) i Goldstina (Goldstein) iz 2003. godine. Jedan od njihovih nalaza se posebno često citira. [7]

Poredeći stope saglasnosti u 11 evropskih država, Džonson i Goldstin su naišli na zapanjuće razlike. U četiri države koje su tada primenjivale model informisane saglasnosti (tj. opt-in), procenat onih koji su se za života prijavili da budu potencijalni donori se kretao između 4.25 (u Danskoj) i 27.50 (u Holandiji). U sedam država koje su primenjivale model podrazumevane saglasnosti (tj. opt-out), stopa saglasnosti, tj. procenat onih koji se za života nisu usprotivili da budu potencijalni donori, bila je veća za oko 60%. U Austriji, Belgiji, Francuskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Portugalu i Švedskoj, procenat saglasnih je bio između 85.90 i čak 99.98.

Ono što je još bitnije, izgleda da uvođenje podrazumevane, opt-out politike povećava i broj onih koji su nakon smrti zaista i donirali organe za transplantaciju (prema proceni Džonsona i Goldstina, stopa se povećava za 16.3%, a prema drugoj proceni, koja je uključivala veći broj evropskih država, za 56.5%). [8]

Na prvi pogled, tako, deluje da će uvođenje modela pretpostavljene saglasnosti u Srbiji lako i brzo doneti pozitivne promene. Pored toga što su druge evropske zemlje na taj način povećale stopu donora, usvajanje novog Zakona može i da osigura mesto Srbije u međunarodnoj organizaciji Eurotransplant. Eurotransplant olakšava dodeljivanje organa preminulih osoba time što formira zajedničku listu čekanja za svih, trenutno osam, država koje sarađuju sa organizacijom.

Jedan od preduslova za ulazak u Eurotransplant je stopa od 10 preminulih donora na milion stanovnika (što je i dalje značajno iznad stope od oko 5 u Srbiji). Ukoliko ovo nije ispunjeno, treba da postoji razumna pretpostavka da će se tolika stopa dostići u bliskoj budućnosti.

Svakako, deluju ohrabrujuće stope donora dostignute od strane država koje već međusobno sarađuju u okviru Eurotransplant-a. Kako se vidi na grafikonu ispod, 2017. godine stope su bile najniže u Nemačkoj i Holandiji, gde je na snazi model informisane saglasnosti (od jula 2020. i u Holandiji počinje primena modela pretpostavljene saglasnosti). Od država koje primenjuju model pretpostavljene saglasnosti, najvišu stopu donora je postigla Hrvatska (31.8 preminulih donora na milion stanovnika). [9]

Ovakav odnos modela saglasnosti i stope donora podseća na rezultate koje su dobili Džonson i Goldstin 2003. godine i potvrđuje da je pretpostavljena saglasnost model kome svaka država treba da teži. Ali da li to znači i da se na usvajanju jednog Zakona treba i zaustaviti?

Šta nam govore reakcije javnosti i kako iskoristiti potencijal novog Zakona?

Reakcija javnosti poslednjih mesec dana, sve otkako je u Narodnu skupštinu Republike Srbije bio stigao predlog novog Zakona o presađivanju ljudskih organa, predstavlja „lakmus-test“ za njegovo sprovođenje u praksi.

Veliki broj ljudi je opravdavao svoju nespremnost da postane donor organa nakon smrti tako što su isticali da nemaju poverenja u državne institucije, kako u političare tako i u medicinske radnike. Iznosile su se i različite teorije zavere, tj. ljudi su objašnjavali novi Zakon u svetlu zakulisnog, obično nelegalnog ili štetnog, delovanja vlasti i drugih moćnih grupa i pojedinaca.

Javljanje nepoverenja i teorija zavere u reakcijama građana je verovatno pospešilo i to što ih tema presađivanja organa asocira na trgovinu ljudskim organima i na zločine u Žutoj kući koji su se tokom 1999. godine dešavali u Albaniji i na Kosovu i Metohiji. Ovome nisu pomogle ni zvanične izjave nekih stranaka u kojima se Zakon dovodio u vezu sa „mafijom, korupcijom i safarijem na ljude“. [10] Pored toga, neki mediji su na skandalazan i netačan način izveštavali o uvođenju pretpostavljene saglasnosti, naglašavajući, na primer, kako ćemo „svi biti (prisiljeni da budemo) donori“.

Sama po sebi, tema zaveštanja organa može da izazove egzistencijalnu anksioznost i razmišljanje o neizbežnosti smrti. Ni neki drugi aspekti ovog Zakona ne olakšavaju donošenje odluke. Neke ljude bi uvođenje pretpostavljene saglasnosti moglo da naljuti jer osećaju da im je time nešto protiv volje nametnuto. Oni koji se protive doniranje organu bi zbog novog Zakona mogli da opažaju kako je teret odlučivanja sada na njima, a ne više na onima koji žele da budu donori nakon smrti (dok su ranije ovi drugi potpisivali karticu, sada će oni morati da daju pismenu saglasnost). Kod ovih grupa ljudi novi Zakon bi mogao da proizvede efekat suprotan od očekivanog.

Olakšavanje dileme usvajanjem modela pretpostavljene saglasnosti nije dovoljno, posebno s obzirom na to da porodica preminulog može da ima poslednju reč. Treba raditi na tome da presađivanja organa više ne bude tabu, ali sa uvažavanjem negativnih reakcija koje ova tema može da izazove kod pojedinačnih građana. Komunikacija važnih aktera sa građanima i buduće kampanje o doniranju organa treba da uključe informisanje o tome kako izgleda proces presađivanja organa, ko je sve posle smrti potencijalni donor, kolikom broju osoba je neophodan novi organ, kakva su lična iskustva osoba kojima je presađen novi organ, koji mehanizmi štite proces doniranja organa od malverzacija,…

Novi Zakon o presađivanju ljudskih organa nije lek za nepoverenje i strahove građana Srbije. Ako se ne primene dodatne mere, ovaj Zakon bi mogao da bude samo opasna prečica.

Aleksandra Lazić

Izvori:

1. http://www.fondacijahemofarm.org.rs/srb/vesti/358/Pozdravljamo-usvajanje-Zakona-o-presa%C4%91ivanju-ljudskih-organa

2. http://rs.n1info.com/a389434/Lifestyle/Zdravlje/Doktor-i-transplantirani-pacijent-Zavestajte-organe-upisite-se-u-spasioce.html

3. http://www.vma.mod.gov.rs/sr/specijalnosti/centri/Centar-za-transplantaciju-solidnih-organa/program-zavestanja-organa

4. Baron, J. and Ritov, I., 1994. Reference points and omission bias. Organizational behavior and human decision processes, 59(3), pp.475-498.

5. Samuelson, W. and Zeckhauser, R., 1988. Status quo bias in decision making. Journal of risk and uncertainty, 1(1), pp.7-59.

6. http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/1194-18.pdf

7. Johnson, E. and Goldstein, D., 2003. Do defaults save lives?. Science, 302(5649), pp.1338-9.

8. Gimbel, R.W., Strosberg, M.A., Lehrman, S.E., Gefenas, E. and Taft, F., 2003. Presumed consent and other predictors of cadaveric organ donation in Europe. Progress in transplantation, 13(1), pp.17-23.

9. https://www.eurotransplant.org/cms/

10. https://www.narodna.org.rs/vesti/sanda-raskovic-ivic-o-vladinom-predlogu-za-transplantaciju-organa

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *