JAVNI ILI PRIVATNI INTERES U MEDIJSKOJ SFERI

Teška strana reč domaće medijske sfere je javni interes. Kako ga zaštiti? Kako ga finansirati? Kome poveriti da se o njemu brine? Kako znati da je ostvaren? Kako među različitim interesima prepoznati javni? Sve su ovo pitanja na koja medijska politika i zakonodavstvo pokušavaju da daju odgovore, u kakofoniji glasova i pod pritiskom različitih privatnika koji bi da se zaogrnu javnim interesom a potom netragom nestanu kao i javne pare kojima se finansira baš ovaj od svih interesa. Mnogo je načina da se odgovori na postavljena pitanja i raznolikost rešenja po celoj Evropi pokazuje da ona zavise od istorije, kulture, politike i ekonomije. Neka od njih su se našla u našem medijskom sistemu i iako su tamo negde jako dobro funkcionisala, kod nas ne rade kako treba. Uzećemo dva takva primera, mada ih je mnogo više, počevši od rada javnih medijskih servisa pa do odnosa vlasti prema novinarima koji u ime javnosti postavljaju neka pitanja.

GLUVI SLIKARI: AVANGARDA EMANCIPACIJE JEDNE SKRAJNUTE DRUŠTVENE GRUPE

U okviru Međunarodne nedelje gluvih, koja pada svake poslednje pune sedmice septembra, ove godine [2018] po prvi put se pod okriljem Ujedinjenih nacija slavi Međunarodni dan znakovnih jezika. Zvaničnim usvajanjem rezolucije na 72. Generalnoj skupštini u decembru 2017. godine, UN su proglasile 23. septembar za dan čijim se obeležavanjem na svetskom nivou ukazuje na gluve osobe kao na posebnu lingvističku manjinu i apeluje se na vlade da ispunjavaju svoje zakonske obaveze prema ovoj zajednici sa posebnim potrebama u skladu sa konvencijama zagarantovanim ljudskim pravima.