JAVNI ILI PRIVATNI INTERES U MEDIJSKOJ SFERI

Teška strana reč domaće medijske sfere je javni interes. Kako ga zaštiti? Kako ga finansirati? Kome poveriti da se o njemu brine? Kako znati da je ostvaren? Kako među različitim interesima prepoznati javni? Sve su ovo pitanja na koja medijska politika i zakonodavstvo pokušavaju da daju odgovore, u kakofoniji glasova i pod pritiskom različitih privatnika koji bi da se zaogrnu javnim interesom a potom netragom nestanu kao i javne pare kojima se finansira baš ovaj od svih interesa. Mnogo je načina da se odgovori na postavljena pitanja i raznolikost rešenja po celoj Evropi pokazuje da ona zavise od istorije, kulture, politike i ekonomije. Neka od njih su se našla u našem medijskom sistemu i iako su tamo negde jako dobro funkcionisala, kod nas ne rade kako treba. Uzećemo dva takva primera, mada ih je mnogo više, počevši od rada javnih medijskih servisa pa do odnosa vlasti prema novinarima koji u ime javnosti postavljaju neka pitanja.

JOŠ JEDNOM O TOME ZAŠTO PARTIJE NE VALJAJU I KAKO SMO NEMOĆNI DA TO PROMENIMO

Vrlo često se dešava da se nezadovoljstvo stanjem demokratije iskazuje kritikom političkih partija, te očekivanjem da će one nestati (izumreti) ili se promeniti. Ipak, deluje da im sasvim dobro ide. Štaviše, deluje da su neke uspostavljene prakse u 19. veku (ko je rekao oligarhija?) i danas žive i zdrave. Zapravo, čini se da su se i partije navikle na ciklično javljanje kritika na njihov račun – de-ideologizacija, personalizacija, otuđenje od građana… su opšta mesta kritike makar od šezdesetih godina prošlog veka.