Javna sfera između otetih medija i minskog polja digitalnih platformi

Ako je neki region imao tu nesreću da u praksi i do tančina iskusi Bodrijarovu tezu o medijski kreiranoj hiperrealnosti onda je to svakako ex-Yu region. I ne samo da se praksa kontrole medija nije izgubila sa nestankom bivše nam države već upravo suprotno, ona se radikalizovala do te mere da danas, pogotovo u Srbiji, teško možemo i govoriti o medijima u klasičnom smislu te reči. Kada mediji ne vrše neke od svojih ključnih funkcija, u prvom redu da objektivno informišu, onda to i nisu  mediji, osim u tehničkom smislu prenosa signala. Drugim rečima ako se za neku instituciju, a mediji to svakako jesu, može reći da su otuđeni od javne sfere koju bi trebalo da kreiraju onda su to, bez dileme, mejnstrim mediji u Srbiji.

Srbija je zarobljena država, ali to nije njen najveći problem

Prošlo je nešto više od godinu dana od kada je Evropska komisija u Strategiji proširenja za Zapadni Balkan navela da ove države pokazuju znake „zarobljavanja“. Od tada se sintagma zarobljene ili otete države sve češće koristi da bi se opisali različiti aspekti urušavanja demokratije. Deluje kao da se pod njim podrazumevaju različiti fenomeni i da ne postoji konsenzus oko toga šta on zapravo označava.

Diploma u džaku

Da li i gde nastaviti školovanje jedna je od najvažnijih životnih odluka. Iako su eventualne studije skopčane sa velikim ulaganjem vremena i novca, kao i rizikom da neće biti privedene kraju, pravilan izbor bi trebalo da učini budućnost brucoša srećnijom i bogatijom. Imaju li srpski maturanti dovoljno informacija da bi doneli ovu odluku?

Da li je Srpska pravoslavna crkva otuđena institucija?

Из године у годину резултати испитивања јавног мњења показују да је Српска православна црква (даље СПЦ) једна од институција у коју грађани Србије процентуално имају највише поверења. Институција са тако дугим континуитетом у вођењу црквене, националне а у одређеним раздобљима и државне политике се свакако може наћи на мети појединаца или група који би искоришћавањем њеног ауторитета и ресурса хтели да прибаве одређену корист. Зато има смисла поставити питање да ли СПЦ, попут осталих државних институција може бити отуђена од одређених група унутар или ван ње, које могу да утичу да донете одлуке, не буду више у општем и јавном интересу, већ у приватном интересу тих партикуларних група.

Podrska IFDT gradjanskim protestima

Mi dolepotpisane profesorke i profesori, naučnice i naučnici zaposleni u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, vođeni društvenom angažovanošću kao centralnom temom našeg rada, pružamo podršku protestima koji se odvijaju u sve većem broju gradova u Srbiji, priključujući se na taj način ostalim inicijativama koje dolaze iz akademske zajednice. Ovi protesti su jasan znak da dostojanstven život, nesvodiv na puko preživljavanje, postaje združeni zahtev ljudi koji zajedno hodaju. Kada postane opasno govoriti javno i kada izostaju oni koji naše glasove mogu politički da zastupaju, hodanje postaje najrečitiji oblik kritike.

Koliko demokratije? Otete institucije i mogući odgovori

Posle pada Miloševića u Srbiji smo dosta slušali o lustraciji. Ta se reč pojavljivala svako malo kad bi se htelo naglasiti da je, ukoliko se želi uspostaviti potpuni diskontinuitet sa prethodnim režimom, potrebno rešiti se kadrova koji su prethodno okupirali javne funkcije i državne institucije. Do lustracije naposletku ipak nije došlo. Nije ovo jedini, a zasigurno ni poslednji slučaj da se okupirane institucije ne mogu tako lako povratiti posle promene vlasti. U Istočnoj Nemačkoj, na primer, godine 1965 izdata je „Braon knjiga“ (Braunbuch). U njoj je Albert Norden, tada visoko funkcioner Komunističke partije, izneo podatak da je, dvadeset godina nakon rata u Zapadnoj Nemačkoj , oko 1800 visokih državnih službenika u sudstvu, ministarstvima, policiji, diplomatskim predstavništvnima i vojsci zauzimalo visoke državne funkcije u periodu pre 1945. Ipak, je li lustracija jedino o čemu treba razmišljati u ovom trenutku u Srbiji?

Socijalne radnice kao saveznice

Prošlo je mesec dana od 25. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama. Priča o nasilju nad ženama nije, međutim, priča za jedan dan. Kada nije ispričana senzacionalistički i kad je ne prate fotografije koje prikazuju „monstruma i ženu koja je s nasilnikom nekad bila srećna“, to je takođe priča o načinu na koji funkcioniše društvo. O tome kako ono funkcioniše svakog dana, a možda posebno u vreme praznika kada su porodice na okupu, piše se retko i s malo uvažavanja raznih aktera koji to omogućuju.   

Kako građanima u Srbiji vratiti otetu socijalnu zaštitu?

Normativna rešenja i institucionani mehanizmi su pokazatelji spremnosti da se potrebe u društvu prepoznaju, dok procena funkcionalno-instrumentalnog aspekta institucija omogućava sagledavanje njihovog prilagođavanja prepoznatim potrebama s ozbirom da su institucije nosioci obaveze da deluju u skladu s potrebama društva. Potrebe društva bi trebalo da usmeravaju javni interes, te da predstavljaju svrhu delanja savesnog upotrebljavanja javne moći koje je rukovođeno povećavanjem opšteg blagostanja društva.

Voda i moć – građani protiv malih hidroelektrana –

Živimo u doba višestrukih kriza. Pretnje klimatskih promena se nadvijaju kao tamni oblaci nad uobičajenim načinom života preteći da ga temeljeno promene. Problemi oko vode jedan su od najvećih izazova sa kojim će se, u bliskoj budućnosti, većina stanovnika planete neizbežno suočiti. Međutim, iako Srbija nikako nije pošteđena globalnih rizika u vezi sa vodom, ovoj temi se na nacionalnom planu, izuzev u kontekstu obaveza koje treba ispuniti u procesu pristupanja Evropskoj uniji, do skoro nije poklanjana posebna pažnja. Ono što je u poslednjih nekoliko meseci zainteresovalo javnost za pitanje vode, jesu protesti stanovnika sela Stare planine protiv izgradnje malih hidroelektrana (MHE).

ULJUDNOST U OTETOJ DRŽAVI

Američki filozof Brajan Lajter, postavio je pitanje u kojim situcijama je uljudnost[1] u razgovoru neophodna i obavezna, i ponudio sledeći odgovor na ovo pitanje: u situacijama u kojima preovlađuju epistemičke vrednosti i motivi[2]. Tipičan primer ovakve situacije nalazimo u obrazovnim institucijama poput učionice ili fakultetske slušaonice. Nastavnik je dužan da se prema svojim učenicima ili studentima ponaša uljudno, ne ometajući ih, ne podsmevajući im se i ne vređajući ih, jer ovakvo ponašanje ometa osnovni cilj obrazovne institucije – prenošenje znanja i razumevanja. Isto važi i za odnos učenika ili studenata prema nastavniku, kao i prema svojim drugovima i kolegama, i to opet iz istih razloga – neuljudnost ometa proces učenja, koji uključuje razložnu diskusiju i razmenu ideja.